Marina (preveo Nikola Radić)
Ovaj tekst je dostupan i na ruskom, francuskom i nemačkom.
Rat u Ukrajini primorao je milione ljudi na izgnanstvo. Neki Ukrajinci, ali i Rusi i Bjelorusi koji beže od moskovskog režima pronašli su utočište u Srbiji gde formiraju zajednicu. Šta oni misle o trenutnoj situaciji ? Kako proživljavaju egzil i odlazak, koji će za neke biti konačan ? Ovo su njihovi ukršteni pogledi.
Zovem se Marina. Preselila sam se u Beograd pre 8 meseci i od tada se u ovom gradu osećam kao kod kuće. Imam diplome iz lingvistike, korisničkih službi i turizma. Više od svega volim da putujem po neobičnim delovima sveta, toliko da je taj hobi prerastao u zanimanje. Posetila sam već 45 zemalja, često vrlo egzotičnih, i volim da delim putničko znanje i iskustvo sa drugima. Dugo sam obavljala različite dužnosti u turizmu – od asistentkinje prodaje do glavne menadžerke proizvoda. Čak sam i vodila turističke grupe po turama koje sam osmislila u Indiji i Burmi.
Nikada nisam volela život u Rusiji i oduvek sam želela da se odselim negde gde su zime blaže, ljudi nasmejaniji i više poštuju druge. Čitava 2020. je bila izuzetno stresna : raspuštanje parlamenta, pandemija, poništavanje Ustava, afera Ivan Golunov, novi suludi zakoni koje je štampao „ludi štampar“ (nadimak koji smo dali našem parlamentu zbog njegove zakonodavne bulimije), lažni okružni izbori, uspostavljanje monopola na internetu, trovanje Alekseja Navaljnog... U zemlji su se dešavali potresi i situacija se postepeno zatezala. Te godine sam počela da obraćam pažnju na sve veći stepen apsurdnosti. Overtonov prozor se proširio, granice prihvatljivog su pomerene. Usvojeni su zakoni koji su se do pre samo 3 do 4 godine činili nezamislivim. Ali sam imala utisak da sam jedina u mom društvenom okruženju koja povremeno proživljava napade panike zbog toga. Sećam se da smo razmatrali mogućnost da isključimo Rusiju sa bankovnih sistema, pa su veoma pametni ljudi zaključili da je to nemoguće, jer bi bilo previše nezadovoljnih i da vlasti bi morale da se suoče sa negodovanjem. Moji prijatelji su bili kao žabe u loncu koji gori i koje ne shvataju koliko će ih brzo skuvati.
U januaru 2021, Navaljnom se sudilo u policijskoj stanici. Bila sam zapanjena neopreznošću vlasti, koje nisu prezale da to urade na taj način. Upravo je u tom trenutku postalo očigledno da se oni (vlast) više ničega ne plaše. Shvatila sam da nemaju istinsku protivtežu. I to je značilo da će se stvari samo pogoršati. Razumela sam da je proces nepovratan i da je uspostavljanje prave policijske države u Rusiji bilo samo pitanje trenutka.
Tada sam bila u vanbračnoj zajednici bez dece (uskoro potom ćemo postati roditelji). Sa partnerom sam povela težak razgovor. Insistirala sam na neophodnosti brzog odlaska. Pribojavala sam se da vlasti ne ograniče putovanja, ugase internet, pa u tom slučaju ne bih morala da emigriram, već da bežim u brzini. Tada bismo bežali u mnogo komplikovanijim okolnostima od onih već otežanih pandemijom. Ali moj partner nije verovao da stvari mogu toliko da se pogoršaju.
Ipak smo pronašli kompromis. Moj muž je nevoljno prihvatio da emigriramo, ali pod uslovom da se podrobno pripremimo, pod čim je podrazumevao i „proučavanje tržišta zemalja“ zasnovano na različitim pokazateljima životnog standarda i višenedeljnom putovanju tokom kojeg bismo izvideli stanje na terenu. Počela sam da popisujem zemlje u kojima bi mi bilo prihvatljivo da živim. U početku ih je bilo oko 40, rangirala sam ih prema određenom broju parametara, među kojima su bili i lakoća dobijanja boravišne dozvole i stav stanovništva prema instituciji porodice, sličnost jezika i mentaliteta. Srbija isprva nije bila među prvih pet zemalja na spisku (zbog toga što ne nudi mogućnost dvojnog državljanstva – mom partneru je bilo važno da se ne odrekne ruskog državljanstva). Tri favorita među zemljama bili su Portugal, Filipini i Argentina. Sledeći korak bio je da otputujemo u jednu od njih na nekoliko nedelja kako bismo videli da li je zamislivo da tamo živimo na duže staze. Ali su tada granice prve tri zemlje bile zatvorene, pa smo odlučili da odemo u jednu od sledećih na spisku. Tako smo otišli u Srbiju.
Na dan polaska, poništila sam pretplatu na sve kanale informisanja. Kako sam napravila korak ka emigraciji, odlučila sam da više ne želim da se nerviram zbog vesti.
Na dan polaska, poništila sam pretplatu na sve kanale informisanja. Kako sam napravila korak ka emigraciji, odlučila sam da više ne želim da se nerviram zbog vesti. U Srbiju smo stigli u maju, u najboljem trenutku za upoznavanje sa zemljom, putovali smo tri nedelje i bili oduševljeni. Izvanredna priroda, prijatni ljudi, pristupačne cene smeštaja i mir i spokoj života u bližem dodiru sa prirodom. Pomislili smo da se neke prilike u životu dese samo jednom i odlučili da ostanemo u Srbiji. Dugo smo analizirali da li će Srbija krenuti istim putem kao Rusija budući da smo uvideli mnoge sličnosti između Putina i Vučića, ali nakon razgovora sa lokalcima i doseljenicama, zaključili smo da nema razloga za strah : Evropska Unija to, u svakom slučaju, ne bi dozvolila.
Odlučili smo da se preselimo u Novi Sad. Planirali smo da se preselimo tokom novogodišnjih praznika, ali se plan najednom izjalovio jer smo raskinuli. Činilo se da se u tom trenutku za oboje završavala emigraciona priča : ja sama nisam imala ni novca ni hrabrosti da se preselim, a moj partner za time uopšte nije imao potrebe budući da nije ni verovao da se situacija uopšte pogoršava.
Stvarnost nas je oboje sustigla 24. februara. Ja, koja u tom trenutku već godinu dana nisam čitala vesti, saznala sam da je izbio rata preko njegove panične poruke : „Kako se osećaš ? Ja sam izgubljen, šokiran, prestravljen.“ Zbunjena sam otvorila društvene mreže da pročitam vesti. Čitavo moje okruženje se trudilo da savlada emocije, a najhrabriji su odlučili da napuste zemlju. Nakon tri dana, i ja sam donela istu odluku. Odredište se već znalo : Srbija mi je već dugo bila u srcu. Nije bilo nimalo jasno šta ću tamo raditi, ali sam odlučila da je bolje da okušam sreću i započnem nov život nego da ostanem i gledam u neizbežno mračnu budućnost Rusije. Kartu u jednom pravcu za Beograd platila sam dva puta više nego povratnu za Madagaskar par godina ranije. Bilo mi je vrlo mučno da potrošim taj novac, ali sam shvatila da je vredeo slobode. Naredni dani su bili pakleni : prodala sam stan, obišla celu Moskvu u pokušajima da podignem novac sa bankomata, zatim srela prijatelja i pokušala da ostanem pribrana, što je bilo veoma teško s obzirom na vesti (a bilo je nemoguće ne čitati vesti). Dve nedelje nakon početka rata, odletela sam za Beograd.
Potom sam čula izreku „Okruženje određuje stanje duha“ i od tada je to moj životni moto.
Čim sam stigla, počela sam da se povezujem sa ljudima. Bilo mi je sasvim očigledno da je društveni kapital važniji od materijalnog aspekta. Tokom četiri meseca koja su protekla između mog razvoda i mog bega iz Rusije, uspela sam da steknem nove prijatelje i začudilo me je koliko sam se promenila zahvaljujući njima. Potom sam čula izreku „Okruženje određuje stanje duha“ i od tada je to moj životni moto. Shvatila sam da mogu da kontrolišem vlastiti životni put svesno birajući ljude oko sebe. U Beogradu sam morala ponovo da izgradim okruženje.
Svakog dana sam upoznavala nove ljude u potrazi za „svojima“. Istovremeno sam tražila ljude sa kojima bih mogla da iznajmim kuću, jer je dosadno i skupo živeti sam. Ja sam ekstrovertna osoba i volim da budem okružena velikim brojem različitih i zanimljivih ljudi. Pronašla sam momke sa kojima sam iznajmila veliku kuću u centru Beograda. Ono što smo uspostavili nazivam saživotom, što se bitno razlikuje od cimerstva jer cilj nije samo da se uštedi novac već pre svega da se pronađu drugi zabavniji vidovi života. To ne znači da smo veoma bliski. Na kraju krajeva, vrlo se razlikujemo po godinama, stilu života i interesovanjima. Ali se lako složimo oko svega i jedni drugima život činimo interesantnijim. Stanarinu delimo srazmerno kvadraturi a račune na ravne časti.
Naša kuća ima tri odvojene spavaće sobe i jednu ogromnu prostoriju, koju smo odlučili da koristimo zajedno za okupljanja. U Beogradu su mi nedostajale taktilne žurke (sedeljke sa grljenjem), okupljanja gde se ljudi grle i dobijaju jednostavnu ljudsku toplotu i dozu oksiotocina (naročito neophodnu u ovim našim teškim vremenima). Počela sam da idem na takve večeri u Moskvi nekoliko meseci pre odlaska. Nedostajali su mi naleti energije koje sam nosila sa takvih mesta. U Beogradu ih nije bilo, pa sam odlučila da ih sama organizujem. Za sada sam već priredila 4 sedeljke, ali to nije ono najvažnije.
Lako je izmeriti važnost okruženja u kome možemo da komuniciramo bez maski i u kome nas prihvataju takvima kakvi smo. Divan lični rast svakoga od nas tokom četiri meseca postojanja ove zajednice dugujemo upravo činjenici da se nalazimo među ljudima sa kojima se može razgovarati o svemu što nam je na umu i od kojih dobijamo podršku. Svi veoma vrednujemo kvalitet komunikacije koju smo uspeli da razvijemo. Često se okupljamo i družimo : igramo društvene igre, „brejnstormingujemo“, istražujemo ideje i jedni drugima pomažemo da ostvarimo ciljeve, organizujemo seanse kuvanja i sedeljke sa grljenjem. Ponekad i putujemo zajedno. Tokom svih tih zajedničkih aktivnosti, zaista uživamo u komunikaciji i uopšteno u razgovorima o životu. Sada mi je ta grupa ljudi praktično porodica. Trenutno nas je desetak, ali i da smo brojniji, mislim da to ne bi uticalo na kvalitet naših odnosa.
Budući da je ova zajednica rezultat mog svesnog truda, shvatila sam da umem da prenesem znanje koje je potrebno za uspostavljanje dobrih odnosa sa drugima. Članovi zajednice i ja vodimo zajedničke projekte na temu kontakta sa sobom i drugima – to nas održava u turbulentnim periodima. Za sada sve projekte realizujemo na ruskom za rusofonu populaciju, ali čim dovoljno ovladamo srpskim jezikom i kulturnim kodovima, organizovaćemo i interkulturalne srpsko-ruske događaje.
Srbi su neverovatno druželjubivi i Rusi lako razumeju njihov mentalitet i sa njima dele odnos prema prijateljstvu. Već sam stekla nekoliko bliskih prijatelja među Srbima koji su me prihvatili sa velikom toplinom. Upoznajem ih sa svojim ruskim prijateljima i uživam dok gledam kako im te interakcije ulepšavaju život. Volim da osetim da doprinosim boljitku stvari, pa makar to bilo u Beogradu.
Mali su izgledi da ću se jednog dana vratiti u Rusiju jer u Srbiji već imam novi život, koji gradim kako poželim, u skladu sa mojim željama i vrednostima.
Mali su izgledi da ću se jednog dana vratiti u Rusiju jer u Srbiji već imam novi život, koji gradim kako poželim, u skladu sa mojim željama i vrednostima. Ovde je moj život dobio smisao i ispunjena sam. Svakog dana se budim u Beogradu i osećam da živim svoj pravi život – takav osećaj nikada nisam imala u Moskvi. I srećna sam što sam se u ovim okolnostima našla u Srbiji, iako ljudi ovde podržavaju Rusiju. Primećujem da su Srbi više protiv NATO-a nego za Putina, pa tu podršku računam kao neznanje, ne kao agresiju.
U Moskvi mi je ostao blizak prijatelj koji iz finansijskih razloga ne može da napusti zemlju. To je moj jedini razlog za brigu o tamošnjim dešavanjima. Ne osećam gotovo više nikakvu vezu sa Rusijom. Rusi koji su mi bliski sada pripadaju decentralizovanoj zajednici rasutoj po različitim zemljama. Većinu mojih bližnjih bombarduju propagandom i nemam nikakvu želju da ostanem u kontaktu sa njima. Nažalost, one koji su ostali čeka mračna budućnost. Pa, iako je Putinov režima na izdahu (mislim da neće potrajati više od godinu dana), nakon njegovog pada, Rusija će još dugo morati da trpi posledice ovog stravičnog rata. Verovatno decenijama. Ne želim da dižem Rusiju koja je na kolenima, kao što kažu oni koji su toga svesni. Ostaje mi još nekoliko decenija života. Sada vrlo dobro znam kako želim da ih proživim : u kvalitetnoj i dubokoj interakciji sa ljudima. S obzirom na stav države prema građanskim slobodama, u Rusiji je to nemoguće.
Sigurna sam da svi žele isto : ljubav, podršku i prihvatanje. Ja činim sve što je u mojoj skromnoj moći da tom porukom dotaknem koga god mogu. Nadam se da će jednog dana ta prosta istina postati očigledna onima koji i dalje stavljaju individualne ambicije ispred svega.
