Alin Kate | preveo Nikola Radić
Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Alin Kate je doktorantkinja u oblasti društvene antropologije u Laboratoriji za prospektivnu antropologiju katoličkog univerziteta Luven-la-nev. U svom istraživačkom radu bavi se Mostarom, njegovom transformacijom i međuprostorima otpora. Članica je redakcije Courrier des Balkans, za koji piše o Bosni i Hercegovini.
Poslednje tri decenije, Bosna i Hercegovina bila je predmet brojnih akademskih istraživanja i novinskih publikacija. Vidljivo je zasićenje određenim istrošenim temama : rat, etnički odnosi, pomirenje, genocid, seksualno nasilje, etno-nacionalizam, itd. Sve te teme već 25 godina bacaju u zapećak razvoj jednog društva u teškoj situaciji koje je, iako na prvi pogled u (doduše upitnoj) političkoj i institucionalnoj stagnaciji, i dalje veoma živo i očajnički traga za određenom normalnošću. Već 25 godina se predstave Bosne i Hercegovine svode na slike ruševina, mosta u Mostaru, žena koje svakog 11. jula oplakuju mrtve u Srebrenici i na navodnu multikulturalnost Sarajeva, ilustrovanu različitim verskim zdanjima.
Ova „fiksacija“ služi različitim interesima, počevši od medija koji i danas, više iz intelektualne lenjosti nego visprenosti, robuju klišeima koji se „prodaju“. Akademski svet, često finansiran od strane Brisela, odražava preokupacije Evropske unije (EU) : zagovaranje stabilnosti, pomirenja, politike pamćenja. Na bosanskom tlu se izmenjala generacija političkih analitičara koja je sa često razdraženim pogledom na navodnu „apatiju“ stanovnika težila da objasni ćorsokak u kome se našla zemlja. Kursor se ipak pomerio sredinom 2000-ih godina, kada su neki istraživači u oblasti društvenih nauka počeli da daju glas samim bosanskim građanima, vraćajući im tako moć delovanja, i da objašnjavaju njihove strategije preživljavanja i mobilizacije.
Jezik etno-nacionalista
Ovaj dugogodišnji fenomen „stereotipizacije“ ostavio je određene posledice. Međunarodna štampa, akademski svet, međunarodna zajednica, svi su se oni u nekom trenutku služili jezikom i argumentima bosanskih etno-nacionalista, reprodukujući tako mit uniformnih zajednica u kojima svi članovi imaju isto mišljenje. Brisanjem odstupanja, razlika u mišljenju, fluidnosti društvenih identiteta, stvorena je teorijska homogenost, prema kojoj je nemoguće istovremeno biti Srbin, Hrvat, Bošnjak i Bosanac, ateista, komunista ili anti-nacionalista. Kada je usvojen etno-nacionalistički rečnik, kada je političkim elitama dodeljena legitimnost od strane međunarodne zajednice čiji su oni sami glavni sagovornici, kakve su šanse ostale i za kakvu opoziciju ? Koji prostor i za kakav otpor ? Koja legitimnost kojim akterima ?
Neposredno po završetku rata, različite grupacije počele su da deluju sa različitim ciljevima. Prve borkinje bile su žene koje su preživele genocid u Srebrenici i koje su zahtevale hapšenje ratnih zločinaca, ekshumaciju i identifikaciju tela nagomilanih u masovnim grobnicama, ali i reviziju Dejtonskog sporazuma, ocenjujući da je Republika Srpska „genocidni entitet“ bez ikakve legitimnosti. Ako se danas može govoriti o politizaciji ovih udruženja preživelih, inače bliskih Stranci demokratske akcije (SDA), ne može se poreći da su njihovi zahtevi bili apsolutno legitimni niti da su njihove militantne snage bile prve koje su tražile reviziju Dejtona, koju danas zahtevaju brojni analitičari iz liberalnih think tank-ova.
A šta reći o obilju radničkih pokreta koji su prevazilazili entitetske okvire : poljoprivrednicima koji brane svoje prava u borbi protiv carinskih nameta, zaposlenima koji mesecima, a nekad i godinama, ne primaju plate i štrajkuju glađu u centru Sarajeva, veteranima, onima koji su preživeli koncentracione logore, medicinskom osoblju, itd ? Nijedna od prethodnih 25 godina nije prošla bez štrajkova i mobilizacije. Sa kakvim odjekom ? Za kakvu podršku ? Ove akcije podvlače paradoksalne nekoherentnosti jedne EU koja od Bosanaca traži da uzmu državu u svoje ruke ali i okreće glavu na njihova prava. I preti im represijom kada uzavre bes.
„Etničko“ čitanje plenuma 2014.
Velika društvena pobuna u februaru 2014. je primer koji slikovito pokazuje kako ovi stereotipi ujedno i deluju i štite. Mnogi su ove društvene pobune protumačili kao eksploziju besa koja se pojavila iznenada i niotkud. No, one su samo nastavak prethodnih pokreta, od protesta u februaru 2008. povodom ubistva mladog Denisa Mrnjavca koji su prvi put od 1995. izveli na ulicu stotine mladih Bosanaca, preko epizode masovne „bebolucije“ u leto 2013, kada se zahtevao jedinstveni matični broj građana u oba entiteta i koja se proširila na oba entiteta, pa sve do radničkih protesta u februaru 2014.
U to vreme se međunarodna štampa još jednom poslužila etničkom prizmom da podvuče da su Bosanci ponekad sposobni da prevaziđu svoje etničke antagonizme i zajedno zapale institucije, kao simbole jedne korumpirane i ozloglašene političke klase. Protesti su štafetu prepustili plenumima, ali je i ovaj fenomen posmatran sa visine kao učenje demokratije od strane od završetka rata apatičnih Bosanaca. Bosna i Hercegovina, kao bivša komunistička zemlja, i njeni građani treba dakle da se nauče participativnoj demokratiji, o kojoj a priori ne znaju ništa. Tako je zanemareno 45 godina samoupravnog socijalizma, odbora u fabrikama, radničkih plenuma i intenzivne sindikalizacije.
Ovo neutralisanje sećanja na socijalizam ide ruku pod ruku sa politikom sećanja nametnom od strane EU u bivšim komunističkim državama u koje se sada svrstava i Bosna i Hercegovina kao nekadašnja jugoslovenska republika, čime se iskustvo nesvrstanih zemalja de facto baca na deponiju istorije. Partizanske antifašističke borbe kao da nije ni bilo : komunizam se nadalje smatra kao zločinački projekat, tek nešto manje stravičan od nacizma, drugog velikog totalitarizma 20. veka.
Šta se za to vreme dešava sa Bosancima ? Korupcija i imunitet više ne poznaju granice, čak ni entitetske : svi pate. Bosanci jesu svesni svojih zajedničkih interesa, ali brutalni krah 2014. i represija koja je usledila učinili su veliku štetu. Za mnoge je februar 2014. bio poslednja prilika da sruše poredak, da se suprotstave imunitetu koji uživaju tamošnje korumpirane i nasilne vlasti. Razočarani neuspehom ove borbe za pravdu, mnogi Bosanci su počeli da misle da ništa više nije moguće učiniti.
Zamor Bosanaca
Masovno iseljavanje iz Bosne i Hercegovine se dakle ubrzalo nakon 2014, dok se oni koji su ostali zatvaraju u ono malo što im je ostalo. I oni očajavaju. Razlog tome je još jedna strana posleratnog perioda o kojoj se gotovo ne priča : Bosanci su umorni, traumatizovani i bolesni. Bačeni u liberalnu tranziciju i zasipani naredbama o pomirenju, nisu imali vremena ni da odahnu. Preživeli su ubrzo postali svedoci na suđenjima u Hagu, likovi za novinare, studijski predmet za istraživače. Malo spokoja, nimalo podrške. Ovaj umor ne zanima nikoga i nikada nije uzet u obzir, niti je za njega preuzeta odgovornost. Moralo se žuriti prema liberalnom miru, gutati gorke pilule EU, koja zagovara demokratiju istovremeno pregovarajući sa korumpiranim političarima dovođenim u vezu sa kriminalnim grupama, uzeti sudbinu u svoje ruke i ujedno naći način da se preživi.
Pa ipak, energije još uvek ima. Pred sudovima se dobijaju bitke protiv projekata uništavanja životne sredine. Na lokalnom nivou istrajava solidarnost i pokreću se kampanje : čas da se izbegne iseljavanje, čas da se skupi novac za lečenje deteta ili da se spreči nezakonito rušenje kuće. Bosanci nigde ne posustaju. A bar oni nikada nisu izgubili dostojanstvo.
