Beleške iz egzila (9/10) : „Život mi je na pauzi od 24. februara“

|

Kada su Rusi napali Kijev, Maja je shvatila da će njena zemlja doslovno biti okupirana. Uspela je da napusti Ukrajinu sa majkom i psima i da izbegne u Srbiju. Za nju, rat traje od 2014, ali se 24. februara nešto u njoj slomilo. Od tada se trudi4 da nastavi da živi.

Maja (preveo Nikola Radić)

CdB / Bruno Tolić

Ovaj tekst je dostupan i na ukrajinskom, nemačkom i francuskom.


Rat u Ukrajini primorao je milione ljudi na izgnanstvo. Neki Ukrajinci, ali i Rusi i Bjelorusi koji beže od moskovskog režima pronašli su utočište u Srbiji gde formiraju zajednicu. Šta oni misle o trenutnoj situaciji ? Kako proživljavaju egzil i odlazak, koji će za neke biti konačan ? Ovo su njihovi ukršteni pogledi.

Ljudski um je uzbudljiva stvar, i svakako ne sasvim proučena.

Rat u Ukrajini počeo je 2014. Kao da je bilo juče. Pa ipak, svih ovih godina sam živela kao da se ništa posebno ne dešava u mojoj zemlji. Ne zato što mi je rata bilo preko glave. Samo sam želela da živim svoj život. I sada to želim, ali nije moguće.

Kao mnogi, i mi smo imali velike, ponekad gotovo grandiozne planove. Iako su svi u zemlji očekivali invaziju, majka i ja smo započele sasvim nov život. Spremale smo se da se preselimo, a kada nam je agent za nekretnine rekao da ćemo zbog stanja u zemlji teško prodati stan, skoro da mu nismo poverovale. Zato što smo imale planove.

Kasno uveče 23. februara, pozvala me je tetka iz Simferopolja koja se preselila u Kijev pre nekoliko godina kod svoje dece koja su tamo živela od aneksije Krima. Retko se čujemo, skoro nikada. Odjednom je počela da plače, da govori da će nas Rusi napasti i da se pita kako ćemo dalje živeti, ona koja je odrasla sa ruskom kulturom, Puškinom, Čajkovskim itd. Bio je to veoma čudan razgovor, ali smo ga majka i ja pripisali tetkinim odmaklim godinama.

Rano ujutru 24. februara, sestra od tetke moje majke, koja i sama živi u Kijevu, pozvala je moju majku i razvikala se, govoreći da moramo hitno da napravimo zalihe goriva jer je svuda nestašica i tome slično. Ništa nismo razumele i rekla sam da je sigurno u Kijevu ponovo nekakav slom. Mama se našalila govoreći da je izbio rat i da smo sve prespavale, kao i obično. Nije imalo smisla da se vratimo u krevet, pa smo skuvale čaj i kafu i prelistavale društvene mreže.

Ja sam prva počela da pratim vesti. I onda sam shvatila svu strahotu : da to više nije bio isti rat, već invazija velikih razmera. Ne sećam se više šta sam prvo pomislila.

Tog dana, trebalo je da volontiramo u prihvatilištu za pse. Malo smo kasnile jer nam je trebalo mnogo vremena da se povratimo i nismo znale šta da radimo. Sećam se koliko sam bila srećna što nam je rezervoar bio polupun gorivom i što je to bilo dovoljno za odlaske u prihvatilište neko vreme. Takođe mi je laknulo što su kroketi nedavno isporučeni, tako da su naši psi kod kuće imali dovoljno hrane. Taj dan je verovatno bio najkraći dan mog života.

Nakon prihvatilišta za životinje, dugo sam šetala parkom sa mojim najmlađim psom. I gledala druge vlasnike pasa kako se zbunjeno šetaju usred radnog dana. Grad se najednom zaustavio : nije bilo goriva, nije bilo moguće platiti karticom, nije bilo gotovine u bankomatima. Kroz glavu su mi prolazile različite crne misli, ali uopšte nisam nameravala da napustim grad. Provela sam čitavo veče na društvenim mrežama, u potrazi za bar nekim informacijama.

Prva stravična vest za mene bila je da su ruski okupatori ubili jednog dresera pasa i njegove pse u oblasti Harkov. On je želeo da spasi ljubimce, da ih evakuiše iz grada pod opsadom. Taj strašan video snimak mi je još uvek pred očima. Na društvenim mrežama, jedna koleginica iz Bjelorusije napisala je da nema razloga za sukob između Ukrajinaca i Rusa i da bi trebalo da se pomire. Kao odgovor, poslala sam joj privatnu poruku sa snimkom i pitala je kako je pomirenje moguće kada je i meni i mojim psima moglo da se desi ono što se desilo tom gospodinu. Odgovorila mi je otprilike „šta ćeš, ovo što se dešava je politika...“. Ostala sam bez reči i obrisala sve Ruse i Bjeloruse iz kategorije ljudskih bića. Čini se, nažalost, da još uvek ništa nisu razumeli.

Naizgled je sve bilo u redu : grad nije bio okupiran, bombardovan, imali smo struju i grejanje. Šta ćeš više ?

Prva nedelja rata prošla je u potpunoj izolaciji kod kuće i u potrazi za hranom i lekovima da predupredimo moguće hitne slučajeve. Nedelju dana kasnije, prijatelji iz inostranstva su počeli da mi pišu, pitajući me kako sam. Bilo je čudno jer nisam znala šta da odgovorim. Naizgled je sve bilo u redu : grad nije bio okupiran, bombardovan, imali smo struju i grejanje. Šta ćeš više ?

Odgovorila sam da je u Harkovu stanje sa drugim dreserima pasa strašno. Mnogi su ostali bez smeštaja, bez novca i, još gore uzevši iz ugla moje profesije, u gradu nije bilo hrane za pse. Morali smo nešto da preduzmemo. Prijatelji iz inostranstva su mi poslali novac, kojim sam kupila skoro tonu hrane. Ostalo mi je još da nađem način da je sprovedem do Harkova. I da rešim još jedan problem : da se pobrinem za evakuaciju jedne prijateljice iz detinjstva moje majke...

U tom vrtlogu pitanja i odluka koje je trebalo doneti, život je nekako bio jednostavniji, jer nije bilo vremena za razmišljanje. Bez obzira na glupe ideje koje su mi padale na pamet. Na primer, mučila sam samu sebe razmišljajući o mom najmlađem psu, koji je tada imao samo 5 meseci. Koliko sam ispala glupa što sam ga nekoliko meseci ranije donela iz Evropske unije da o njemu brinem u Ukrajini ! I šta sada da radim : da ga hitno evakuišem, da ga ostavim kod uzgajivača ili da mu tražim novu porodicu ?

Tada, i sve do danas, psi su mi uvek pomagali da ostanem pri zdravoj pameti ili bar da se potrudim da tako bude. Je li razumno imati osam pasa ? U Ukrajini sam imala pet, ali to je neka druga priča.

Majka je istrčala iz svoje sobe i krenula ka meni, ja sam joj doviknula da odmah legne na pod i tada se začuo novi prasak.

Dugo sam ostala utučena zbog stanja u gradu. Činilo se da ništa ne mrda, i zbog toga je moj mozak smišljao svakakve teorije zavere. Nešto kasnije, u našoj oblasti su počeli vazdušni napadi. Majka je bila prestravljena prvim sirenama, naročito kada bi se začula uzbuna a ja nisam bila kod kuće jer sam morala da šetam pse. U blizini nije bilo uređenog skloništa. Nakon što smo dan ili dva trpele uzbune, na njih smo se navikle. Jednom smo čak otišle u laganu šetnju uprkos uzbuni. Sve do prvog pravog vazdušnog napada na Kijev.

Uvek ću se toga sećati : bila je subota ujutru. Prva eksplozija začula se negde u našoj blizini. Skotrljala sam se sa kreveta na pod i skoro zgnječila psića. Ni danas ne znam kako sam tako brzo odreagovala. Majka je istrčala iz svoje sobe i krenula ka meni, ja sam joj doviknula da odmah legne na pod i tada se začuo novi prasak.

Nakon nekog vremena smo ustale i pogledale kroz prozor da vidimo da li je nešto oštećeno i da li se dim izdizao odnekud. Zatim je uzvratila protivvazdušna odbrana. Nisam se plašila za sebe, ali jesam za druge, za moju majku i pse.

U tom trenutku se linija fronta približavala granicama naše oblasti. Postojao je ogroman strah od okupacije. Buča i druga okolna sela tada još nisu bila oslobođena i svet još nije video strahote ruske okupacije. Ja sam to znala i videla vlastitim očima 2014, kada sam prevozila dobrovoljne donacije na istok naše zemlje.

Strah me je nadjačao. Odlučila sam da napustim grad. Majka nipošto nije htela da ode, pa sam morala da je požurujem pokazujući joj fotografije i video snimke okupiranih gradova i sela. Odluka je bila veoma teška. Rekla sam sebi da se radi tek o putovanju, kao da smo odlučile da ćemo otputovati na Balkan i tamo provesti proleće i leto.

Ali mi je, zapravo, život pauziran. Od 24. februara, kao da sam mrtva. Jedem, dišem, radim šta treba, vodim psa na izložbe u Srbiji. Ali ništa nema smisla. Ne radim sve to iz želje, već zato što tako treba. Obustavila sam život. I nisam sigurna da ću ga ikada povratiti.

Ovaj tekst je objavljen uz podršku ambasade Švajcarske u Beogradu i Fondacije Hajnrih Bel u Srbiji.