Loik Tregures | preveo Nikola Radić
Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Nakon studija na Fakultetu političkih nauka u Lilu, Loik Tregures doktorirao je na političkim naukama na Univerzitetu Lil 2. Predaje međunarodne odnose i političke nauke na Katoličkom institutu u Parizu. Saradnik Kurije de Balkan od 2008, redovno piše o jugoistočnoj Evropi za različite publikacije kao što su Observatoire des Balkans Fondacije Žan Žores i The Conversation, i sagovornik je brojnih medija. Autor je knjige Fudbal u jugoslovenskom haosu (Le football dans le chaos yougoslave, izdavač : Non Lieu, 2019).
Od 1996 do 2002, prelazak sa ratnog na posleratni fudbal doprineo je stvaranju mentalne i političke predstave Dejtonskog sporazuma. Dug i težak nastanak ujedinjenog nacionalnog saveza svedoči o rasparčanosti Bosne i Hercegovine po završetku sukoba i o kompleksnim odnosima moći između konstitutivnih naroda u zemlji i međunarodnih aktera. Tako se u arhivu FIFA nalazi obimna prepiska iz 1996. između „Nogometnog saveza Hrvatske Republike Herceg Bosne“, sa sedištem u Mostaru, i Nogometnog/Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine (NFSBiH) sa sedištem u Sarajevu, sagovornika FIFA od 1992. [1] i stalnog člana od 4. jula 1996.
U dugim pismima Hrvati se žale da ih ne smatraju legitimnim sagovornicima koji predstavljaju hrvatski narod i fudbal u Herceg Bosni. Međunarodne instance jesu smatrale da bi zvaničan prijem njihove delegacije bio ocenjen kao politički potez sa mogućim značajnim posledicama po Bosnu i Hercegovinu. Po mišljenju Hrvata, Savez Bosne i Hercegovine u Sarajevu predstavljao je samo Bošnjake i nije imao legitimnost da se nametne savezima Herceg Bosne i Republike Srpske. Kako bi se izgradio ujedinjen savez, bilo je dakle neophodno ponovo ujediniti ove tri organizacije i učiniti ih jednakim.
Vešta diplomatija FIFA
Od sezone 1997-1998. do stvaranja zajedničkog prvenstva 2000, u hrvatsko-bošnjačkoj Federaciji postojala su dva odvojena prvenstva, sa plej-of sistemom kako bi se proglasio zajednički prvak. UEFA je samo pod tim uslovom prihvatala da klubovi iz Bosne i Hercegovine učestvuju u međunarodnim takmičenjima. Pa ipak, nesuglasice su se nastavile o čemu svedoči činjenica da plej-of sezone 1998-1999. nije odigran zbog neslaganja aktera o održavanju utakmica u Mostaru. FK Sarajevo, koga je NFSBiH proglasila prvakom, te godine je propustio Kup UEFA.
Dok su se Hrvati cenjkali, Srbi su odbijali stvaranje ujedinjenog saveza. Godine 1996, Savez Republike Srpske (RS) upućuje tek tri kratka pasusa FIFA. Na lošem engleskom, generalni sekretar Rodoljub Petković zapisuje da je zabeležio da FIFA traži od Saveza RS da se priključi sistemu NFSBiH, ali navodi da nisu ostvareni minimalni uslovi za takvo približavanje i traži da FIFA pruhvati Savez RS kao zasebnog člana. Srpske vlasti u Bosni i Hercegovini smatraju nelegitimnim Dejtonski ustav, državu Bosnu i Hercegovinu pa samim tim i njen fudbalski savez.
Iako NFSBiH postaje zvanični član FIFA u julu 1996, oni koji su bili zaduženi za ovaj dosije priznaju da sa čisto prave strane savez u to vreme nije ispunjavao sve uslove. Sa sedištem u Sarajevu, NFSBiH bio je priznat kao naslednik bosanskog saveza koji je, od 1945. do 1992, bio deo Jugoslovenskog saveza. Uzevši u obzir političku i institucionalnu kompleksnost Bosne i Hercegovine, FIFA je odlučila da prihvati članstvo NFSBiH u trenutku kada je ujedinjenje fudbala na bosanskoj teritoriji bilo tek u naznakama i kada nije mogla da kontroliše sve fudbalske aktivnosti na svojoj teritoriji. Same FIFA i UEFA su zatim na sebe preuzele zadatak da u više navrata izvrše pritisak da NFSBiH promeni svoje statute kako bi obuhvatili sve komponente nacionalnog fudbala.
Po rečima tadašnjeg generalnog sekretara FIFA Jozefa Blatera, političke odluke i određena ideja „zdravog razuma“ trebalo bi da prevagnu nad čisto pravnim aspektima. „Ako je dosije [kandidature] potpun (...), Kongres FIFA bi trebalo da prihvati B-H kao članicu. U suprotnom nikad nećemo rešiti problem“, napisao je tada. Ova poslednja rečenica podvlači sliku post-dejtonske Bosne kao zemlje u kojoj se odluke donose teško, pod pritiskom, ili pak na incijativu međunarodne zajednice, a često uz izvrtanje važećih pravnih odredbi.
Kopija Dejtona ?
Kako bi se prevazišle početne blokade, FIFA i UEFA takođe su, uz konsultacije sa osobljem Visokog predstavnika (OHR), donele odluku da model funkcionisanja bosanskog fudbalskog saveza preuzmu od Dejtonskog ustava, premda to samo po sebi nije garantovalo uspeh jer su Srbi odbijali bilo kakav kompromis. Politički zaokret 2000. donosi razvoj situacije, podseća Vensan Monije, zadužen za nacionalna udruženja pri FIFA : „Tuđman je umro, u Hrvatskoj su se održali prvi zaista demokratski izbori. Milošević je morao da se povuče sa vlasti a čak je i u Bosni i Herrcegovini bilo boljitka. Slabljenje nacionalističke retorike je doprinelo ujedinjenju saveza. Sport trpi političke odluke, ali može i da ih učvrsti. Zabluda je misliti suprotno. Ni FIFA ni MOK nikada nisu prednjačile nad političkim promenama.“
U to vreme se u RS uvrežava ideja da dejtonski okvir ne može da se menja i da ga treba što bolje iskoristiti, pa i u samom fudbalskom savezu. „Od fudbalskog saveza smo tražili da iskopira Dejton : savez Federacije i savez RS treba da zatraže članstvo u savezu Bosne i Hercegovine“, objašnjava Marsel Benz, zadužen za ovaj dosije pri UEFA. „U tome smo uspeli tek 2002. godine, kada su Srbi shvatili da im nikada neće biti priznata nezavisnost i kada smo uvideli da je sistem između Bošnjaka i Hrvata dobro funkcionisao, naročito nakon osnivanja zajedničkog prvenstva 2000. I Srbi su pristali da učestvuju kada im je obećana trećina pozicija u svim organima saveza i stvaranje tročlanog predsedništva koje će se rotirati na svakih šesnaest meseci.“
Već 2000. je ponovno ujedinjenje bilo nadohvat ruke, ali su se Srbi povukli u poslednjem trenutku verovatno iz straha da njihovi klubovi nisu u istom rangu i da će svi ispasti već na kraju prve sezone. Tako je pronađena originalna formula : ujedinjena prva divizija i druga divizija na nivou entiteta. Na kraju svake sezone, dva tima ispadaju iz prve divizije i zamenjeni su prvacima druge divizije entiteta. Međutim, politički čelnici RS su tek 2002. dali saglasnost i dovršili proces priključenja NFSBiH. Srbi su od tada postepeno prihvatali Dejtonske sporazume i do te mere naučili da ih iskoriste da su danas njihove najvatrenije pristalice.
2011. : jedinstveno predsedništvo na čelu NFSBiH
FIFA je 2011. privremeno suspendovala savez Bosne i Hercegovine kako bi Bosanci postavili jedinstveno predsedništvo koje će odgovarati pravilima ove međunarodne organizacije. Dejtonski ustav, koji je zamišljen kao privremen, do sada nije reformisan, ali su statuti bosanskog fudbalskog saveza ipak izmenjeni pod pritiskom FIFA. Postoji više razloga za ovaj uspeh : FIFA jeste svetski fudbalski autoritet i svaka zemlja ima slobodu da odbije njena pravila, ali u tom slučaju njeni klubovi neće moći da igraju izvan sopstvenih granica. Pritisak se dakle vrši jednostavno i direktno. Osim toga, pregovore sa srpskom stranom vodio je Ivica Osim, nekadašnja legenda jugoslovenskog fudbala, koji je odigrao izuzetno važnu ulogu u diskusijama. Naposletku, 2011. je Borac Banja Luka osvojio prvenstvo, a suspenzija saveza bi onemogućila da klub iz prestonice srpskog entiteta učestvuje u evropskom takmičenju.
Fudbal u Bosni i Hercegovini i u susednim zemljama danas pati od istih boljki : od manjka sredstava i sveprisutne korupcije. Pa ipak, na terene istrčavaju nikad mešovitije državne selekcije. No, teško je reći koje klubove ili zemlje simpatišu građani Bosne i Hercegovine. Zasigurno je veliki kontrast između onoga što se prikazuje u javnom prostoru i intimne navijačke privrženosti - zaslužne za veliko uzbuđenje tokom Svetskog prvenstva 2014, prvog za koje se Bosna i Hercegovina ikada kvalifikovala. Ali takvi prizori sveopšte radosti moraće da pričekaju, jer su Hrvatska i Severna Makedonija jedine države bivše Jugoslavije koje će igrati na Evropskom prvenstvu u fudbalu 2021.
