Razgovor vodio Žan-Arno Derens | preveo Nikola Radić
Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Muhamed Blažević je potpredsednik Kulturnog udruženja Bošnjaka u Ženevi.
Kurije de Balkan (KdB) : Od kada živite u Švajcarskoj ?
Muhamed Blažević (M.B.) : Ovde sam rođen 1994. Moj otac je ovde izbegao godinu dana ranije, a moja majka je živela u Švajcarskoj od 1989, kao dadilja kod starijeg brata mog oca, koji je emigrirao pre rata... Moja porodica sa majčine i očeve strane je poreklom iz Kozarca, blizu Prijedora.
KdB : A kada ste prvi put posetili Bosnu i Hercegovinu ?
M.B. : U julu 2002. Tada su se i moji roditelji prvi put vratili u zemlju posle rata jer im ranije to nije dozvoljavao status izbeglica. Ali sam znao kako izgleda ponovo izgrađena kuća, zahvaljujući fotografijama, video snimcima i pričama roditelja, babâ i dedâ, koji su i sami izbegli u Švajcarsku. Sećam se osećaja ogromne slobode kada smo prošli mali carinski prelaz prema Bihaću, osećaja da konačno dolazim kući. Majka mi je rekla da četiri nedelje nisam progovorio reč francuskog. Ali kad smo se vratili u Švajcarsku, brat, koji je četiri godine mlađi od mene, i ja smo ponovo počeli da pričamo francuski. Za mene je Bosna i Hercegovina bila sloboda : na selu sam mogao da radim sve ono što se deci gradskoj deci zabranjuje u stanu.
KdB : Kozarac se danas nalazi u Republici Srpskoj. Da li je to Vama kao dečaku nešto predstavljalo ?
M.B. : Ne. Počelo je da poprima smisao tek u trenutku arapskog proleća 2011, kada sam bio u višim razredima osnovne škole i počeo da se zanimam za istoriju Bosne i Hercegovine. Uvek sam provodio mnogo vremena sa dedom i on mi je o tome mnogo govorio. U mom okruženju su priče o ratu bile veoma prisutne, ali niko nikada nije pominjao posleratno stanje u zemlji. Zaista sam tek u vreme arapskog proleća počeo da osećam svoju dvojnu kulturu i da shvatam da sam obrazovan na dva načina – potpuno bošnjački i potpuno švajcarski.
KdB : Kakvo se bošnjačko obrazovanje može dobiti u Ženevi ?
M.B. : Učenje jezika, kulture, nekih običaja. Oduvek smo kod kuće pričali bosanski a i moj sin, koji sada ima pet meseci, će pričati bosanski. To je i duhovno i versko obrazovanje. Snaga identiteta znači da umemo da iznesemo van kuće ono što smo u njoj naučili. Neverovatno je živeti u Ženevi, u internacionalnom gradu gde je kulturološka razlika najnormalnija stvar na svetu, gde se svi identiteti ukrštaju i susreću. Smatram da svi imamo složen identitet, koji nikad nije monolitan.
KdB : Vaš identitet ima jaku duhovnu dimenziju, ali je Bosna i Hercegovina zemlja u kojoj zajedno živi nekoliko religija...
M.B. : Upravo tako, to je izuzetno bogatstvo. Toga sam postao veoma svestan kada sam prvi put otišao u Banjaluku, gde sam upoznao srpske i hrvatske vršnjake. Razlikujemo se po kulturi i veri, ali to nas ne sprečava da se sprijateljimo... U Bosni i Hercegovini postoji poseban model laičnosti koji je funkcionisao vekovima, za vreme Tita i mnogo pre njega. No, danas pokušavaju da stvore veštačke tenzije, iako bi prepoznavanje naših različitosti zapravo moglo da nas zbliži... Kad sam bio mali, živeli smo u zgradi sa dve srpske porodice iz Bosne a sa jednim od njihove dece sam išao u školu. Odrasti u okruženju različitosti je bogatstvo, to bi trebalo da bude deo obrazovanja. Ne mogu danas da krivim nekog mladog Srbina za ono što se desilo u Bosni za vreme rata.
KdB : Ima li za Vas smisla pozivanje na jugoslovenski identitet ?
M.B. : Ne za moju generaciju. Naravno, često čujem priče o jugoslovenskom periodu. Moj otac je pre rata radio u Bosni. Uopšte nije planirao da ode u Švajcarsku. Njegova braća su tamo već radila, ali kao sezonci, u prekarnim uslovima. On je imao dobar posao, bolje zarađivao i živeo bolje u Jugoslaviji nego u Švajcarskoj ! Mnogi kažu da se bolje živelo u Titovo vreme, čak i oni koji su rođeni kasnije. Meni je to malo čudno jer je Jugoslavija neodvojiva od socijalističke ideologije, ali takvo pozivanje pre svega pokazuje koliko ljudi danas loše žive.
KdB : Da li ste u školi imali časove o raspadu Jugoslavije ?
M.B. : Ne, nikad. Jedan profesor mi je rekao da je prerano za to... Iako smo imali časove o 11. septembru i čak o arapskom proleću. Mislim da nastavnici nisu želeli da pričaju o ratu u Bosni i Hercegovini jer se desio u Evropi, na našem kontinentu.
KdB : Da li duhovna dimenzija Vašeg identiteta prevazilazi bošnjačku zajednicu ili pak verske dužnosti vršite isključivo u okviru nje ?
M.B. : Ne ograničavamo se. U četvrti u kojoj sam živeo je postojala albanska džamija Kosova. Išao sam tamo često, a idem i u veliku „multietničku“ džamiju u Ženevi... Osećaj je svuda različit. Najsnažniju emociju sam osetio u Plavoj džamiji u Istanbulu !
KdB : Kako se Vaša generacija slaže sa starijima ?
M.B. : Vrlo dobro ! Od starijih učimo o istoriji naše zemlje. Iako je pre rata već postojala utemeljena dijaspora u Švajcarskoj, 1993-1994. je stigla čitava jedna generacija. Živeli su zajedno, u početku u kolektivnim centrima, tako nastaju jake veze. Nastavili su da se okupljaju i da dočekuju one koji su dolazili. Čak i sa to malo novca koji se davao izbeglicama, ljudi su štedeli i slali novac u svoju zemlju. Ja sam odrastao uz udruženje Bošnjaka u Ženevi Džemat, koje je osnovano 1993. Čim sam napunio osam ili devet godina, shvatio sam da mogu da pomognem ljudima jer sam znao da čitam i pišem oba jezika – francuski i bosanski.
KdB : Možete li nam reći više o radu Džemata ?
M.B. : Radi se pre svega o udruženju uzajamnog pomaganja ali i o kulturnom i duhovnom udruženju. Organizujemo časove jezika, istorije, kulture i religije, susrete. Vodimo i mali kafić-trgovinu, otvorenu svima, i sveto mesto zajednice. Naš imam je stigao 1997, sa samo 25 godina i neposredno nakon završetka studija. U Ženevi je prvi put držao časove i propovedi. Nedeljom drži časove od 9h do 22h za 120 dece uzrasta do dvanaest godina. Subotom mladi igraju fudbal, a postoji i mreža mladih Bošnjaka sa drugim Džematima u Romandiji, Lozani, Iverdonu... Veoma je važno što možemo da budemo zajedno na taj način i ne radi se o komunotarizmu.
KdB : Iskoristili ste pojam koji je opasan jer često nije dobro definisan... Šta je za Vas komunotarizam ?
M.B. : Zatvaranje grupe u sebe. Možda ovo što mi radimo zapravo jeste komunotarizam, ali je u tom slučaju dobar komunotarizam, otvoren prema društvu. Okupljamo se zato što imamo nešto zajedničko da bismo se što bolje angažovali u društvu, u Bosni i Hercegovini i Švajcarskoj. Cilj je da napredujemo i da rastemo zajedno. Naša okupljanja nisu usmerena ni protiv Ženevskog kantona ni protiv Švajcarske, naprotiv ! Trudimo se da radimo stvari koje će svima biti korisne, pre svega na polju solidarnosti. Mnogo ljudi koji su prošli kroz Džemat se uključuju u rad udruženjâ ili ulaze u politiku. Džemat ima predstavnika u Savezu muslimanskih organizacija Ženeve ali i u Međuverskoj platformi kantona.
KdB : Idete li često u Bosnu ?
M.B. : Inače da, ali mi se srce cepa jer već godinu dana nisam otišao, zbog virusa korona...
KdB : Nameravate li da se vratite i da živite u Bosni i Hercegovini ?
M.B. : Moj najstariji ujak, koji ima 63 godine, je uvek govorio da će se vratiti tamo čim se penzioniše, ali sada kada ima šestoro unučadi u Švajcarskoj, izazivam ga da ostane više od tri meseca u Bosni ! Isto je i sa mojim ocem, koji je upravo dobio prvog unuka. Ljudi iz te generacije su oduvek govorili da će se jednog dana vratiti, ali dobro znaju da to nije istina... Da odu, vratili bi se u Švajcarsku pri prvom zdravstvenom problemu. Ja sam ovde rođen i ovde živim. Selo mi jeste neophodno ali za odmor. Bosna i Hercegovina jeste vrlo lepa zemlja, Tito je postavio Jugoslaviju u centar sveta, između zapada, socijalističkih zemalja i svih nesvrstanih, ali pogledajte šta je danas ostalo... Od završetka rata pokušavaju da ponovo izgrade zemlju, ali ne ide. Treba razumeti zašto. Političari se prvi služe, održavaju tenzije. Kako ljudi da žive u takvoj atmosferi ?
KdB : Vaš sin Ahmed će dakle odrasti ovde, u Ženevi, i imaće dvojnu kulturu...
M.B. : Naravno, odrašće kao Bošnjak iz Ženeve. Daću mu šta su meni roditelji dali, pre svega jezik, kulturu. Ahmed ni danas nije ime koje se nosi lako, baš kao i moje – Muhamed. Često se u razgovorima ljudi koje me ne znaju iznenade kada se predstavim jer po mom izgledu i naglasku ne mogu da zaključe da sam musliman... Ponosan sam na nas. Moja majka je počela da nosi veo 1990-ih, ubrzo nakon mog rođenja. Odrastao sam gledajući kako je ljudi ponekad posmatraju, a taj je pogled inače sve teži i teži, ali sam uvek bio ponosan na moju majku.
KdB : Radite u Železnici, kao Vaš otac. Kakav je bio Vaš put ?
M.B. : Posle gimnazije, nisam imao želju da dugo studiram. Odslužio sam vojsku pa sam se zaposlio u kantonalnoj službi za stanovništvo, u odeljku za azil i migracije, ali sam se brzo razočarao. Mislio sam da ću moći da pomognem ljudima, ali je Dablinski sporazum strašan. Napustio sam službu posle tri meseca... Kada je stigao u Švajcarsku, mog oca su dočekali i pomogli su mu. Zatim sam tri ili četiri godine radio kao vozač autobusa : to mi je bio san iz detinjstva i bilo mi je sjajno što sam mogao da direktno osetim svu raznolikost Ženeve. Sada sam šef železničkog saobraćaja.
