Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Alin Kate | preveo Nikola Radić
Dok sedi za stolom u dvorištu Kulturnog centra Abrašević u Mostaru, Svjetlana se priseća rasta broja građanskih inicijativa u prestonici Hercegovine krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, uprkos reputaciji Mostara kao grada umrtvljenog političkim slomovima. „Ništa nam nije ostalo posle rata, ništa. Morali smo da se borimo za sve. Sve što smo dobili tih godina bilo je rezultat žestoke borbe. A pogledaj danas, imaju sve što mi nismo imali, i šta rade s tim ?“, uzdiše Svjetlana, govoreći o tome kako je 2020. na mlade teško preneti želju za aktivizmom, ali i o svojoj gorčini prema novoj generaciji koja, čini se, ne želi da se bori za budućnost, bilo to na lokalnom ili državnom nivou. „Mladi bi sve, sve i odmah. Za njih je uspeh novac, a ne nešto što se gradi strpljivo, kamen po kamen“.
Tanja, četrdesetogodišnjakinja koja je i sama u velikoj meri bila uključena u pokrete 2000-ih, je umerenija. „Naša generacija je imala sve. I onda je izbio rat i sve je nestalo. Trebalo je pronaći svoje mesto u svemu tome. Trebalo je naći pozitivne stvari u ovoj porušenoj zemlji, uraditi nešto za druge.“ Dodaje : „Pogledaj danas gde su odrasli mladi koji imaju godina koliko smo mi imali na kraju rata... Sve što vide su ruševine, prevare. Ko da im bude uzor ?“
Kako pronaći svoje mesto ?
U Mostaru i drugim gradovima Bosne i Hercegovine, posleratni period kratko je otvorio prostor za aktivističke eksperimente. Zauzimao se javni prostor i borilo se za vidljivost nezavisne kulture. U tom novom društvu proisteklom iz rata, u potpunosti obeleženom pitanjima etničke pripadnosti, nije bilo mesta za generaciju „poslednjih pionira“, onu poslednju stasalu sa jugoslovenskim sloganom „bratstva i jedinstva“. Ali se ona borila za svoje mesto, za opstanak, za društvenu pravdu, za dostupnost kulture. Godine 2003, mladi Mostarci su se izborili da preuzmu kulturni centar Abrašević, drugi su od opštine Banja Luka, predvođene Srpskom demokratskom strankom (SDS), izvojevali da se otvori mesto za mlade koje će zatim postati kultni klub Geto. Neki su, opet, u zemlji koja veliča figuru i figure bor(a)ca, vodili kampanju za priznavanje prava na prigovor savesti.
Skoro 20 godina kasnije, iscrpljena i obeshrabrena, ova generacija je masovno napustila zemlju u potrazi za malo normalnosti, za mestom na kome će moći da živi i gradi budućnost. Oni koji su ostali su i dalje angažovani, ali i umorni i zbunjeni mladima koje uglavnom ne razumeju. „Da je kampanja za centar Abrašević pokrenuta danas, kolektiv ne bi imao nikakvu šansu da dobije prostor. Ne bismo imali sagovornike, ne bi nas ni primili na razgovor. Teško je boriti se u ovim uslovima, zar ne ?“, ističe Tanja. „U to vreme smo imali prostora za zahteve, ali je to danas gotovo. Nacionalizam je pobedio. A 2003. smo još mislili da možemo da promenimo tok stvari“.
Generacijsko prenošenje u zastoju
Emir je rođen u Mostaru tokom rata. Nakon što je nekoliko godina bio uključen u različite alternativne projekte, preselio se u Zagreb. Ovaj mladić objašnjava da ne razume prethodnu generaciju, koju poštuje, ali koja mu nije prenela ni iskustvo ni veštine. „Baš je čudno, nikad ni o čemu ne pričaju. O kampanji 2003. sam recimo mnogo toga otkrio slučajno. Oni bi hteli da mi sve savršeno znamo i da se zalažemo koliko i oni, ali nam ne ostavljaju toliko prostora“.
Današnji stariji adolescenti zaista nisu živeli u vreme Jugoslavije i nisu morali da preživljavaju rat. U tome je sva poteškoća ovih mladih, dvostruko diskreditovanih od strane prethodnih generacija koje im poriču legitimnost mišljenja i prostora za delovanje, ujedno kritikujući i njihovu navodnu inertnost i nezainteresovanost. No, generacija rođena tokom i neposredno po završetku rata je odrasla u zemlji kojom su upravljale korumpirane etno-nacionalističke političke elite, sa samo jednim modelom uspeha : klijentelizmom i snalaženjem. Nekažnjivost koja vlada u Bosni i Hercegovini obeshrabruje mlade i teško im je da zamisle budućnost u svojoj zemlji. Nakon pobune 2013, represija je ubrzala potrebu za odlaskom iz zemlje, jer prostora za suprotstavljanje nedostaje i čini se da više niko ne veruje da borba može da urodi plodom.
Oni koji ostaju
Uprkos odlascima i sveopštoj gorčini, neki su odličila da ostanu i pokušaju da izgrade nešto novo, otvore prostore za refleksiju. „Počela sam da razmišljam i da tražim konkretne činjenice o ratu. Želela sam da se obrazujem, da budem upućena i otporna na manipulacije“, objašnjava Kristina Gadže. Ova mlada dvadesetpetogodišnja novinarka poreklom iz Ljubuškog kaže i da je teško osloboditi se nacionalističkih diskursa koji se nameću deci. „Svesna sam poteškoća sa kojima se novinarke koje se zanimaju za ozbiljne teme susreću u ovoj patrijarhalnoj zemlji. Ali nameravam da učestvujem u promenama koje dolaze. Mladi su snaga svakog društva, tako je i sa Bosnom i Hercegovinom. Biće pozitivnih promena u narednim godinama.“
Igor Pintarić, i sam dvadesetpetogodišnjak, lucidno opisuje poteškoće sa kojima se susreću njegovi vršnjaci koji se odupiru svođenju vlastitih identiteta na pripadnost jednoj od zajednica, društveni lom nastao usled nekontrolisanih privatizacija, rizik od gubitka posla za one koji se suprotstave određenoj stranci. Na prethodnu generaciju gleda sa razočaranjem. „Oni imaju snage da prežive ali ne i da pokrenu promene. Istrošilo ih je vreme, uništio ih je rat i sve što se ovde događa poslednjih 25 godina. Sve nade polažem u mlade.“ Kao kandidat liste građanske koalicije SDP-Naša Stranka na lokalnim izborima u Mostaru, Igor je odlučio da se angažuje i pokuša da promeni stvari. Ali ako budućnost ne donese ništa dobro, poverava da će i sam krenuti put Zapada.
