preveo Nikola Radić
Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Nakon studija na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci, Stefan Blagić je radio u koaliciji Pod lupom i u centru za informisanje Evropske unije (EU) u Banjaluci. Godine 2017, osnovao je udruženje Restart Srpska, koje se bori protiv korupcije i autokratskih političkih praksi u Republici Srpskoj.
Kurije de Balkan (KdB) : Sa kojim ciljevima ste osnovali udruženje Restart ?
Stefan Blagić (S.B.) : Bili smo veoma kritični prema vlasti u Republici Srpskoj, ali smo želeli da predočimo konkretne Prvu akciju smo sproveli u avgustu te godine, kada smo se usprotivili kupovini luksuznih vozila za kadrove i funkcionere finansiranih novcem poreskih obveznika. Tražili smo da se trošak na službena vozila ograniči na 50 000 KM (25 000 evra), plus PDV… Nismo dobili slučaj, ali se vlada bar obavezala da 10% cene vozila bude uplaćeno u humanitarne svrhe, u ovom slučaju Fondu solidarnosti za lečenje dece. Zatim smo pokrenuli kampanju protiv egzodusa mladih koji su primorani da napuste Republiku Srpsku, kao i ostatak Bosne i Hercegovine. Naravno, o tome se i pre dosta govorilo, ali ništa konkretno nije urađeno, a mi smo bili prva organizacija koja se prihvatila te teme. Postavili smo veliki pano na Trgu Krajine, u centru Banjaluke, i pozvali građane da ga ispune porukama ili napišu ime bližnjih koji su otišli u inostranstvo – braće, sestara, dece, roditelja, prijatelja, itd. Kao neka vrsta zida plača i egzodusa. Popunjen je za dva i po sata. Ali Savez nezavisnih socijaldemokrata, stranka Milorada Dodika, nam je odgovorila negirajući očigledan problem egzodusa !
KdB : Iz Bosne i Hercegovine su se građani oduvek iseljavali, ali kada je sadašnji talas iseljavanja počeo da se pojačava ?
S.B. : Godina 2014. je bila prekretnica. Ovaj talas iseljavanja pokazuje da je ljudima svega preko glave. Nakon rezultata opštih izbora održanih na jesen, ljudi su shvatili da je sve u blokadi i počeli su masovno da napuštaju zemlju. Ne samo mladi, nego čitave porodice, ljudi koji su imali posao ali jednostavno više nisu mogli da žive ovde. Glavna odredišta su, kao i uvek, Slovenija, Austrija i Nemačka, kao i Srbija za ljude koji žive u pograničnom predelu na istoku Republike Srpske.
KdB : Te iste godine su se građani iseljavali i iz Federacije nakon kraha pokreta plenuma, a na proleće su se desile i strašne poplave...
S.B. : Tako je, 2014. je bila godina preokreta. Bosanci iz Federacije i RS su izgubili svaku nadu u mogućnost promene. Tada je postalo jasno i da opozicija ne želi ili ne može bilo šta da promeni... Ljudi su shvatili da opozicija nije ništa bolja od vlasti ! U Republici Srpskoj sve mora da krene ispočetka. Na primer, kod nas nije obavezan državni ispit da biste se prijavili za radno mesto u javnoj administraciji ili firmama. U zakonu su pojašnjeni samo uslovi za zapošljavanje državnih i lokalnih funkcionera. Na ostalim mestima ne možete da se zaposlite ako niste član stranke. Ljudi to više ne mogu da trpe, čak ni oni koji su uspeli da sebi nađu neko malo mesto u ovom sistemu.
KdB : Vi ste na primer ostali u Bosni i Hercegovini. Šta je sa vašom generacijom ?
S.B. : Ja sam rođen 1991. Dve trećine mojih vršnjaka su ostali u Bosni, egzodus je počeo da se pojačava tek kasnije...
KdB : Odrasli ste u Republici Srpskoj, ali da li ste tokom gimnazije i studija imali kontakt sa Federacijom ?
S.B. : Odrastao sam u Šekovićima, gradiću na severoistoku Bosne i Hercegovine, u blizini Zvornika, koji se danas pretvorio u pustinju. Svi su ga napustili... Kao gimnazijalac sam počeo da se uključujem u udruženja, pa sam tako bio u kontaktu sa gimnazijalcima iz drugog entiteta. Osim toga, ne, niko nije imao kontakt sa Federacijom, iz prostog razloga što ti kontakti nisu bili neophodni u svakodnevnom životu, ni za studije, ni za posao... Mnogo ljudi iz te pogranične oblasti ide u Srbiju. To je pre svega slučaj sa studijama : oni koji su u mogućnosti idu na studije u Novi Sad ili Beograd. Naravno, oni koji odu u Istočno Sarajevo na studije su češće u kontaktu sa Federacijom. Ja sam želeo da studiram Fakultet političkih nauka, a pošto toga nema ni u Istočnom Sarajevu ni u Novom Sadu, upisao sam studije u Banjaluci. Tada nas je na studijama bilo 240, a danas ih je ukupno 27 ili 28 kada se saberu svi nivoi Razlog tome je naravno delom pad nataliteta, ali pre svega odlazak mladih koji ne žele da gube vreme studirajući u Bosni i Hercegovini.
KdB : Pokrenuli ste i inicijativu i prokazali korupciju u pravosudnom sistemu...
S.B. : Da, kada se desila afera „potkivanje“, kada je predsednik Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine (VTSV), sudija Milan Tegetlija uhvaćen na delu... Sve je počelo u novembru 2018. objavljivanjem video snimka na sajtu Žurnala na kome se vidi kako biznismen daje novac policijskom inspektoru da „završi neki posao“. Prokazali smo ne samo korupciju već i pasivnost Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu (OHR), Valentina Inzka. Organizovali smo performans ispred sedišta OHR u Sarajevu i obećao je da će nas primiti. Nikad nam se više nije javio... Previše je povezan za političkim strankama.
KdB : Restart je bio vrlo angažovan i u pokretu Pravda za Davida (Justice pour David)… Kakve ste lekcije izvukli iz tog pokreta ?
S.B. : Tako je ! Od samog početka smo bili uključeni u pokret, od koga danas nije ostalo mnogo toga. Rasuo se nakon odlaska Davora Dragičevića, Davidovog oca, u inostranstvo ali najviše zbog žestoke i nasilne represije vlasti. Okupljanja su zabranjena a policija je gonila demonstrante ! Tada smo sa Restartom organizovali parodijski protest igračaka na jednoj klupi na Trgu Krajine jer su pravi protesti zabranjeni. Policija je čak i zbog toga došla da nas uhapsi ! Ali mislim da se uprkos svemu tome ne može govoriti o porazu. Petog oktobra 2018. smo organizovali najveći protest koji se ikada desio u Banjaluci ! To pokazuje koliko je ljudima bilo svega preko glave, koliko je velika bila volja za promenom. Problem je u tome što je ovaj moćan društveni pokret nije uspeo da nađe svoj politički izraz na opštim izborima koji su održani dva dana kasnije. Za ogromnu većinu građani su ti izbori bili čisto formalni, jer nijedna politička sila nije imala volju da promeni sistem. Pa ipak, SNSD Milorada Dodika je samo u Banjaluci izgubio 10 000 glasova. Problem je što ne postoji opcija koja bi mogla da odgovori na tu želju za promenom.
KdB : Opozicioni kandidat je pobedio na lokalnim izborima 15. novembra…
S.B. : Da, ali ne treba biti u zabludi da je SNSD izgubio ! Stranka Milorada Dodika i dalje je većinska u skupštini grada. Izgubio je samo njegov kandidat za gradonačelnika.
KdB : Čini se da je Republika Srpska još uvek pod čvrstom kontrolom Milorada Dodika i njegovog SNSD-a. Kako pronaći izlaz iz te situacije ?
S.B. : Teorijski, postoje dva rešenja. Ili će se pojaviti nova politička stranka, koja će otelotvoriti tu želju za promenom i imati stvarnu podršku EU a ujedno i sačuvati poverenje građana... Ili će Dodikov režim napraviti grešku, kao što je to uradio Milo Đukanović u Crnoj Gori kada je želeo da nametne zakon o slobodi veroispovesti... Tako ponekad padnu čak i nedodirljivi režimi. Tako što naprave grešku jer misle da su jači nego što jesu. Ali ako želimo da promena dođe glasanjem, moraju prvo da se ispune neki neophodni uslovi : da se promeni izborni zakon i da se javna radiotelevizija RTRS oslobodi od političkog nadzora. Bez toga, iluzorno je očekivati i najmanju promenu. Potrebna je naravno i da EU i SAD pošalju jasnu i čvrstu poruku.
KdB : Zašto EU još uvek toleriše režim Milorada Dodika ?
S.B. : Pazite, Dodik je na vlast došao 2006. zato što su ljudi glasali za njega ! Bio je odličan kao član opozicije, ali mu je posle toga dopušteno da izgradi ovaj sistem apsolutne, korumpirane i klijentelističke vlasti. Svima je svakako jasna priroda njegovog režima, ali ga svi i tolerišu... SAD jesu stavile Dodika i Nikolu Špirića na crnu listu, ali to nije ostavilo značajne posledice. Međunarodna strategija po pitanju Dodika je pogrešna : Evropska unija nije htela da se suoči sa njim iz straha da se ne približi Moskvi. Ali se Dodik svakako približio Rusiji a Evropljani su ostali praznih ruku. Takva vrsta pogrešne strategije podseća na Minhenski sporazum protiv Hitlera 1938.
