Godišnji program Galerije Artget, koji je umetnički direktor u 2014. Aleksandar Kelić naslovio Prijatelji fotografije, donosi izložbu fotografija dvojice pariskih prijatelja, sarajevskog fotografa koji već dvadesetak godina živi u „gradu svetlosti“ Milomira Kovačevića i njegovog francuskog kolege Bernara Vajana – Pariska kafanica. Njih dvojica se godinama veoma često, takoreći svakodnevno, sreću u istim kafanicama – Petit Trou de Bretagne, Chez Josette, Saint Gevrais i Au Bistrot, gde ponekad popiju po neko piće (Kovačević crno vino, a Vajan pivo), ali uvek sa svojim crnim Lajkama M6 i Sumikronovim objektivom 2/35 mm beleže atmosferu, likove i događaje.
Izložbu Pariska kafanica čini 45 crno-belih fotografija – portreta u ambijentu na kojima pre svega do izražaja dolazi neposrednost i iskrenost u izrazu prema trenutku, koju čuvaju ovi autori i svi oni koji se još uvek bave analognom fotografijom.
Milomir Kovačević (1961) je sarajevski fotograf sa izuzetno bogatom karijerom kako u domovini tako i u Parizu, u kome živi i radi od 1995. godine. Kao fotoreporter u BiH bavio se najrazličitijim temama tadašnjeg društva, od onih svakodnevnih do onih koje su u to doba otvarale tzv. tabu-teme. Serije fotografija sa temama iz Međugorja, zatvora, buvljaka, rok koncerata, zatim Horde zla (navijači FK Sarajeva), grafiti, pioniri, Titove fotografije po izlozima za poslednji Dan Republike, potom one posvećene prvim demokratskim izborima, stranačkim mitinzima, stvaranju novih partija, nove vlasti, mirovnim manifestacijama, samo su neke po kojima je Kovačević postao poznat i cenjen.
Početkom 1992, on iz dana u dan prati izbliza sve ono po čemu će Sarajevo tragično biti poznato u cijelom svijetu – život opkoljenog grada iznutra. Njegove fotografije, koje tragediju građana Sarajeva prikazuju kao ličnu autorovu tragediju, drastično se razlikuju od fotografija stranih kolega : dok su oni vrebali što bizarniji prikaz smrti, on je beležio život i otpor tom teškom vremenu, stvarajući makar u fotografijama nešto skladno i vizuelno čisto. U tom periodu nastaju serije fotografija : Tito in War, No Name, Ase leži, Ratna arhitektura...
Godine 1995. odlazi u Pariz, gde dočekuje kraj rata, ali i nastavlja svoju fotografsku i izlagačku aktivnost. Nastaju nove serije fotografija, među kojima, portreti stanovnika Tonon-le-Bena, Moji prijatelji iz Rimija, pariska groblja (kao nastavak ratnih serija iz Sarajeva), potom Petit Trou de Bretagne iz istoimenog, danas nepostojećeg, pariskog bistroa u 3. arondismanu u kome su fotografisani ljudi aktivno učestvovali u postavkama izložbi u ovom kafeu. Izlagao je i fotografisao u mnogim zemljama sveta, od BiH, preko Srbije (njegova druga serija pariskih portreta ljudi koji igraju šah, Gens una sumus, prikazana je u Galeriji Artget 2005.) do Francuske, Češke, Rusije, SAD i Meksika. Za svoj rad dobio je mnoga priznanja, a poslednje mu je dodelio Predsednik Francuske Republike – proglašen je Vitezom sa zaslugama za fotografski rad i angažman.
Bernar Vajan (1954, Montrej-sur-Breš) je još kao adolescent prekinuo svoje formalno školovanje. Promenio je nekoliko zanimanja. Dok je radio u jednom bar-restoranu, susreo je i upoznao mnogobrojne fotografe amatere, zainteresovao se za fotografiju, te je kupio svoj prvi fotoaparat. Od 1975. godine do 1981. godine radi kao štampar. Objavljuje reportaže o koncertima koje organizuje Kulturni centar grada Bove, osniva foto-klub i počinje da izlaže svoje fotografije na grupnim izložbama. Od 1982. godine do 1999. godine vodio je štamparski atelje jedne turističke agencije, objavljivao je fotografije u dnevnom listu Libération, radio kao štampar u čuvenoj muzičkoj izdavačkoj kući Alphonse Leduc. Godine 1998. godine uradio je fotografije za kampanju Pozorištne trupe na engleskom jeziku Act Endrjua Vilsona.
Godine 2002. stekao je diplomu profesionalnog fotografa (Certificat d’Aptitude Professionnelle de Photographie) na obrazovnoj instituciji L’École des Techniques de l’Image CE3P. Od 1991. godine do 2001. godine izlagao svoje radove na izložbama u Parizu, Boveu, Marseju, Klišiju i dr.
