Marion Ruse, Nina Šćepanović | preveo Nikola Radić
Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Na bulevaru oivičenom drvoredima koji vodi ka Filološkom fakultetu, studenti ubrzavaju korak. Predavanja će uskoro početi. Najveći studentski grad banjalučkog univerziteta nalazi se na petnaest minuta od centra, u prostranom parku u kome se između ostalih nalaze zgrade arhitektonskog, jezičkog i fakulteta političkih nauka. Jedan deo studenata stipendista i stranih predavača živi ovde cele godine, u studentskim domovima u kojima se stanarina kreće od 20 do 60 evra. Uprkos pandemiji, od početka školske godine predavanja se nastavljaju na fakultetima, uz striktnu kontrolu zdravstvenih mera. U sali za francuski, dva studenta sa maskama čekaju profesorku.
Milica Mijatović je asistentkinja francuskog jezika i književnosti od osnivanja katedre 2007. „Katedra je na početku imala veoma pozitivan i obećavajuć odjek, imali smo mnogo studenata i projekata“, priseća se. „Situacija se zakomplikovala poslednjih godina“. Dvoje njenih kolega su nedavno otišli u inostranstvo i zamena nije pronađena. „Podelili smo predavanja između sebe“, nastavlja. Petoro preostalih nastavnika sada drže dva puta više predavanja nego ranije, za istu platu. „Voleli bismo da zaposlimo lektora koji je izvorni govornik francuskog, već smo se obratili univerzitetu i ambasadi Francuske. Ali kao i uvek, budžet nas koči“.
Kao i uvek, budžet nas koči.
Poslednjih godina, broj studenata je značajno opao. Generacije broje između četvoro i šestoro studenata, tj. ukupno dvadesetak upisanih za sve četiri godine studija. Pre pet godina, bilo ih je pedesetak. Prošle godine je univerzitet čak pretio da će zatvoriti katedru zbog nedostatka studenata. „Pravilo je da na prvu godinu mora da se upiše bar desetoro studenata“, objašnjava Milica Mijatović. „A mi smo ih imali samo petoro. Uprava je na kraju prihvatila da odstupi od pravila na početku ove školske godine i to pitanje se više nije postavljalo“.
Studenti francuskog svakako nisu jedini koji napuštaju sale u Banjaluci. Stanje je isto na svim studentskim programima. „Poslednje tri godine, broj studenata je značajno opao“ potvrđuje Biljana Babić, v.d. dekanke Filološkog fakulteta. Na državnom nivou, broj studentata je opao za 15% od 2016. do 2017.
Da bi privukli nove studente, fakulteti organizuju promotivne kampanje u gimnazijama. „Ističemo Erasmus partnerstvo sa jednim francuskim univerzitetom, preko koga je već dvadesetak naših studenata završilo semestar na razmeni u Francuskoj“, priča Milica Mijatović. „I insistiramo na kvalitetu predavanja : sa tako malo studenata, skoro da držimo privatne časove ! Studenti izuzetno brzo napreduju“. Nakon četiri godine studija, diplomci se veoma lako zapošljavaju. „Svi koji su završili naš studijski program su našli posao, ponekad čak i pre diplomiranja“, zadovoljna je predavačica. Sa pokretanjem pregovora o eventualnom pristupu Bosne i Hercegovine EU, nekoliko evropskih firmi koje pružaju onlajn usluge su otvorile sedišta u Bosni i Herrcegovini pa se aktivno traže studenti sa jezičkom diplomom.
Pa ipak, siguran posao nije dovoljan da ubedi gimnazijalce da se upišu na fakultet. Mnogi studenti se radije odlučuju da studiraju u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani ili još zapadnije. Među njima je Sajra Kustura. Ova šesnaestogodišnja gimnazijalka, sa bilingvalnim znanjem engleskog i kao volonterka uključena u nekoliko udruženja, sanja da ode u Švedsku ili Italiju na studije. „Imam vrlo lepu sliku o tom zemljama, zahvaljujući filmovima i knjigama“, veselo objašnjava. „Želim da putujem, da vidim druge zemlje, da otkrijem pravu sebe. Ovde mi se često čini da se gušim zbog nacionalizma koji razdvaja ljude“.
Svesni da je neophodno da se otvore prema inostranstvu, bosanski univerziteti su počeli da ulažu velike napore u internacionalizaciju visokog obrazovanja. Godine 2003. su se priključili bolonjskom sistemu. Od tada su partnerstva sve brojnija. Tokom osnovnih studija komunikacije i Master studija menadžmenta i marketinga, Nersad Ikanović je završio dva semestra na razmenama u Španiji i u Francuskoj.
Internacionalizacija univerzitetskog sistema je neophodna.
Ovaj mladić poreklom iz Tuzle je nedavno diplomirao i radi u jednoj međunarodnoj firmi u Sarajevu. Razmišlja da ponovo ode u inostranstvo, zbog poslovnog iskustva, na obuku ili na putovanje. „Internacionalizacija univerzitetskog sistema je neophodna, ako naša zemlja želi da zadrži svoje najbolje studente i privuče strane studente“, smatra Ikanović. „Napredovali smo i sada u Sarajevu srećom imamo prilično internacionalno studentsko okruženje. Ali to nije dovoljno u poređenju sa drugim zemljama“.
Kako bi sebi povećali šanse za odlazak, neki studije biraju prema poslovnim prilikama u inostranstvu. Tako se ove godine na Medicinski fakultet u Sarajevu ove godine upisalo 260 studenata, 80 više nego prošle godine. „Za odabir studija su često zaslužni roditelji koji decu teraju da postanu doktori ili medicinski radnici i odu u Nemačku, gde će imati bolju platu i bolje uslove za život“, primećuje Boris Pupić, portparol agencije za zapošljavanje u Sarajevu.
Kao rezultat toga, zemlju je od 2012. napustilo skoro 6000 Bosanaca sa diplomom medicinskog fakulteta, većina njih putem nemačkih programa za zapošljavanje. „To jeste izlaz, ali se time stvara neusklađenost između ponude i potražnje“, navodi Boris Pupić. U Bosni i Hercegovini je trenutno nezaposleno više od 7000 medicinskih sestara, koje nisu uspele da napuste zemlju ili nađu posao.
Aid Kahrimanović je odrastao u Sarajevu. Kao gimnazijalac je sanjao da će studirati u Austriji. Trenutno je na šestoj i poslednjoj godini medicinskog fakulteta i planira da ode u Nemačku. „Čini mi se da su tamo predavanja pre svega okrenuta staževima i praksi, dok je ovde nastava još uvek vrlo teorijska“, žali se. „Sve to treba modernizovati i dati više prostora vannastavnim aktivnostima“.
Kako reformisati sistem ?
Aid je tokom pandemije pokrenuo volonterski projekat sa više od pedeset kolega studenata sa medicine, sa idejom da pomognu medicinskom osoblju i olakšaju pritisak u bolnicama. Po njegovim rečima, projekat je sličan „onome što je rađeno u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj“. Ali kada se obratio ustanovama za dozvole, njegov predlog je odbijen jer navodno izlazi iz pravnog okvira.
„Obratili smo se univerzitetu, kantonu, vladi Federacije. I ništa. Naša administracija je prava muka“, uzdiše student. Takva birokratija je po njegovom mišljenju direktna posledica Dejtona, jer je visoko obrazovanje u Bosni i Hercegovini 25 godina posle Dejtona rascepkano, baš kao i politička situacija u zemlji. Uprava i budžet osam javnih univerziteta podeljeni su između trinaest instanci vlasti : Brčko distrikta, dva entiteta i deset kantona Federacije. Prema jednom novijem istraživanju, više od polovine studenata misli da Dejtonski sporazum nije ispunio očekivanja i da je vreme da se preispita.
U Banjaluci, predavači sa odeljka za francuski suočeni su sa sporom administracijom. „Pokrenuli smo projekat povezivanja sa studentima upisanim na italijanski, kako bismo napravili neku vrstu studija romanskih jezika“, objašnjava Milica. Krajnji cilj bio bi stvaranje multidisciplinarnog odeljka koji bi sadržao studije ova dva jezika, primenjene na pravo, ekonomiju i političke nauke. „U Francuskoj već dugo postoji master LEA, ali je ovde situacija u administrativnoj blokadi. Projekat je prihvaćen, ali ne znamo kada će moći da bude ostvaren“. Za odluku je zaduženo Ministarstvo prosvete i kulture RS.
Studentski pokret
Dok čekaju priliku za ovaj projekat, predavači francuskog u Banjaluci mogu da računaju na podršku nove dekanke. U prva dva meseca, dekanka je već inicirala nekoliko promena, među kojima su izgradnja malog amfiteatra u dvorištu fakulteta, predviđena za kraj novembra, izložbe i stručni susreti. „Zaista bih želela da podstaknem kreativnost i da sklopimo što više partnerstava sa kulturnim ustanovama i lokalnim zajednicama“, objašnjava Biljana Babić. „Tako će naš fakultet moći da napreduje“.
I sami umorni od čekanja, studenti medicine su se usprotivili upravi. Razlog ovog sukoba su visoke školarine i nedostatak sporazuma o studentskim praksama u zdravstvenim ustanovima. „Do sada su se praktične vežbe održavale na univerzitetskom kliničkom centru“, objašnjava Nemanja Jovičić, predsednik Asocijacije studenata Fakulteta zdravstvenih studija. „Ali se početkom godine okončao sporazum između te ustanove i našeg fakulteta i praktične vežbe su obustavljene“. Njegovo udruženje se povezalo sa udruženjima studenata farmacije i medicine. „Prvo smo uputili dopise nekolicini političkih čelnika među kojima je Visoki predstavnik EU, kao i američkoj i britanskoj ambasadi“, objašnjava. „A pošto nam niko nije dao zadovoljavajuć odgovor, započeli smo jednonedeljeni štrajk i trodnevni protest“.
Pokret je nedavno urodio plodom : praktične vežbe se od kraja novembra održavaju u jednoj javnoj bolnici. Sledeći korak : izmeniti kriterijume dodele stipendije po zaslugama kako bi što veći broj studenata primio finansijsku pomoć, jer godina na medicini košta 3000 evra, tj. deset puta više nego prosečna bosanska mesečna plata. Osim toga, studenti koji predavanja slušaju na engleskom plaćaju dva puta više. Ovu sumu bez državne pomoći sebi ne može da priušti većina upisanih studenata. Nemanja Jovičić u telefonskom razgovoru kaže da veruje da će uspeti. Protesti su dobili veliku podršku na društvenim mrežama i mogli bi da podstaknu i druge da se priključe pokretu. „Nastavljamo dalje“, najavljuje. „Studenti su jednoglasni, a to znači da smo svesni da možemo da promenimo naš sistem“.
