Intervju : Alin Kate | preveo Nikola Radić
Serija realizovana u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel (Heinrich Böll)
Četvrt veka od završetka rata, Kurije de Balkan (le Courrier des Balkans) otvara veliki ciklus promišljanja o političkoj i ekonomskoj situaciji u Bosni i Hercegovini, društvenim i ekološkim pokretima u zemlji i o mogućem putu u bolju budućnost.
Danijela Laj je docentkinja u oblasti međunarodnih odnosa na Rojal Holovej Koledžu Univerziteta u Londonu. U svojim istraživanjima se bavi društveno-ekonomskim reformama u Bosni i Hercegovini od završetka rata i tranzicionom pravdom.
Kurije de Balkan (KdB) : Šta podrazumevate pod „međunarodnom intervencijom u Bosni i Hercegovini posle Dejtonskog sporazuma“ ?
Danijela Laj (D.L.) : Kada govorim o „međunarodnoj intervenciji“, mislim na skup reformi i politika sprovedenih od strane različitih međunarodnih organizacija i država u Bosni i Hercegovini neposredno po završetku rata. To samo po sebi ne znači da su svi međunarodni akteri delovali u istom smeru, sa zajedničkim ciljem ili strategijom, ali su sve operacije imale iste opšte ciljeve : izgradnju države, uspostavljanje mira (jedne posebne vrste mira) i tranziciju prema tržišnoj ekonomiji.
Međunarodna intervencija u Bosni i Hercegovini bila je duboka i kompleksna. Uključivala je vojne i civilne intervencije, političke i ekonomske reforme. Moja istraživanja se naročito tiču dva specifična aspekta ove intervencije. Pre svega, razmatram međunarodne napore za tranzicionu pravdu i bavljenje prošlošću, što u bosanskom kontekstu znači uspostavljanje optužbi za ratne zločine, zločine protiv čovečanstva i genocid na različitim nivoima (od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju pa do bosanskih sudova). Osim toga, međunarodnu intervenciju analiziram i sa gledišta ekonomskih reformi, čiji je cilj da dovrše tranziciju Bosne i Hercegovine prema kapitalističkom sistemu i njenu integraciju u svetsku ekonomiju.
Kako se ove dve dimenzije najčešće izučavaju zasebno, ja zagovaram ideju da je od izuzetne važnosti da se promatraju zajedno i da se razume kako su uticale na način na koji se bosansko društvo suočilo sa posledicama društveno-ekonomskog nasilja rata i na šanse da se posle rata uspostavi društveno-ekonomska pravda. Dajući prioritet ograničavanju javnih troškova, privatizacijama i reformama socijalnih pomoći, međunarodne finansijske institucije – kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF) ili Svetska banka – mogle su da nametnu politike preraspodele i društvene programe i tako pomognu u borbi za društveno-ekonomsku pravdu. Drugim rečima, ove organizacije igraju važnu ulogu, premalo izučavanu u procesima društvene pravde.
KdB : Bavljenje prošlošću i pomirenje su prioriteti mirovnog procesa kakvim su ga zamislili „međunarodni akteri“. Kako je to uticalo na bosansko društvo ?
D.L. : To je veoma dobro pitanje. Naime, tranziciona pravda, proces izgradnje mira i pomirenje bili su važan deo međunarodne intervencije u Bosni i Hercegovini. No, treba napomenuti da su međunarodni akteri dodelili jedno posebno značenje rečima „pravda“, „mir“ i „pomirenje“. Drugim rečima, imali su svoju zamisao kako bi oni trebalo da izgledaju, u smislu uspostavljanja novog zakona u Bosni i Hercegovini. Ali ako pogledamo šta za bosanske građane znači „pravda“, dobićemo mnogo sveobuhvatniju i nijansiraniju sliku.
Osim sudske pravde, osobe sa kojima sam razgovarala prilikom istraživanja zahtevale su i društveno-ekonomsku pravdu. Tokom rata, mnogi bosanski gradovi i zajednice su izgubile industriju, u kojoj je radilo na hiljade osoba, neke četvrti su uništene, ljudi su izgubili pristup društveno-ekonomskom životu svojih gradova. Mnogi od ovih proesa počeli su na vrlo nasilan način tokom rata i nastavili su se i nakon završetka rata, delom i zbog međunarodne zajednice kakvom sam je opisala. Ova situacija bila je jedan od okidača građanske pobune 2014. a njen uticaj na Bosnu i Hercegovinu oseća se i danas, 25 godina nakon završetka sukoba. Međunarodni pristupi posleratnoj pravdi i procesu izgradnje mira uopšte nisu obuhvatili tu dimenziju, zato što nisu videli vezu između ekonomske politike i pitanja pravde, kojom su se bavili isključivo u smilu „pravosudnog“. Međutim, moji bosanski sagovornici u okviru istraživanja vrlo su jasno uočavali tu vezu između ekonomske politike i pravde.
Isto tako, „pomirenje“, još jedan veoma osporavani pojam, definisan je kao pomirenje između različitih etničkih grupa, čime se naglašava etnička prizma društvenih podela u Bosni i Hercegovini i, kao što su drugi istraživači primetili, izvedeno je kroz projekte vođene od strane određenih elita koje nisu uvek bile u saglasju sa bosanskim društvom. Međutim, to nije jedini mogući način da se konceptualizuje prevazilaženje društvenih podela u posleratnom kontekstu. Protesti iz 2014. godine su na primer pokazali da okupljanje oko društveno-političkih problema može da izgradi građansku solidarnost među stanovnicima.
KdB : Možete li da opišete tip ekonomskog kriminala sa kojim se suočava Bosna i Hercegovina ?
D.L. : Moj rad se ne tiče nužno „kriminala“ kao takvog, već nasilja i nepravde. Za mene je društveno-ekonomsko nasilje ukorenjen oblik nasilja u ekonomskoj politici rata koja je, u bosanskom slučaju, poprimila oblik zaplenjivanja društvenih dobara i imovine, krijumčarenje, uništavanje ili prenamenu infrastruktura, pre svega industrijskih, u ratne svrhe. Nedostatak rešenja za ovu vrstu nasilja i određene intervencije već pomenutih međunarodnih finansijskih institucija zacementirali su društveno-ekonomsku nepravdu posle sukoba. Ovi procesi se ne mogu lako svrstati u kategorije kriminala. Za moj rad je bilo plodnije da analiziram ovu dimenziju rata putem putem poimanja nasilja i nepravde jer ono najvernije oslikava način na koji su ljudi iskusili sukob i posleratnu tranziciju. Tako pod „društveno-ekonomskom pravdom“ podrazumevam proces tokom koga se može ispraviti društveno-ekonomsko nasilje, proces koji se zasniva na pojmu preraspodele ali i učešća u političkim i ekonomskim odlukama (tim diskursom služi se i politička teoretičarka Nensi Frejžer). Ako dakle pitanju priđemo iz ugla društveno-ekonomske pravde a ne iz ugla kriminala, iskreno verujem da Bosna i Hercegovina još uvek trpi dugoročne posledice društveno-ekonomskog nasilja : dezindustrializaciju, gubitak društvenih prava i zaštite radnika, razbijanje zajednica usled emigracije, itd.
KdB : Da li je pobuna građana iz 2014. imala ikakav uticaj na ekonomsku nepravdu i ukoliko nije, zašto ?
D.L. : Kao što sam već rekla, koren pobune građana iz 2014. počiva u uništavanju i lišavanju poseda koje sa sobom nose ratovi. Ti problemi su dakle veoma duboki i razvijaju se već dugo. Da bi se poredak preokrenuo, potrebni su politički napori na više nivoa. Međutim, protesti iz 2014. su veoma važni jer su bili višestruko odlučujući. Pre svega, radi se o najvećem pokretu bosanskog naroda još od početka rata. Jasno su se suprotstavili etno-nacionalističkoj retorici kojom se služe političke elite i pokušali su da svoje zahteve predstave na građanski način : kao probleme svih građana Bosne i Hercegovine. Na sve to, veoma je značajno da su protesti uspeli da u žižu vrate već decenijama skrajnuta pitanja društvene pravde. Iako su protesti iz više razloga, među kojima je etno-nacionalistički sistem uspostavljen Dejtonskim sporazumom, imali tek ograničeno dejstvo, ne smemo da potcenimo njihov značaj.
Treba takođe podsetiti da se ti protesti nisu pojavili niotkuda : oni su proizašli iz već postojećeg aktivizma, prethodnih protesta – recimo iz 2013, protesta za jedinstveni matični broj građana, ali i onih za „pravo na grad“ u Banjaluci godinu dana ranije. Iako ovi protesti nisu doneli radikalne promene, aktivizam u Bosni i Hercegovini nije nestao i nastaviće da se zalaže za promene.
KdB : Kakva je danas situacija sa društveno-ekonomskom pravdom u Bosni i Hercegovini ?
D.L. : Pre nego što odgovorim na to pitanje, volela bih da pomenem nekoliko zahteva koje su formulisali moji sagovornici iz Prijedora i Zenice u okviru mog istraživanja. Oni su tražili odštetu zato što im nije vraćen posao nakon nepravednog otkaza za vreme rata (često na etničkoj osnovi). Želeli su da učestvuju u ekonomskim odlukama koje se tiču njihovog grada (na primer, privatizacija Željezare Zenica) ; želeli su bolji sistem socijalne zaštite i javne politike zapošljavanja kojima bi im se nadoknadio gubitak društveno-ekonomskog života njihovog grada kao posledica rata. Nažalost, ništa nije realizovano niti za to postoje izgledi. Za to su najvećim delom odgovorne političke elite, ali i međunarodna zajednica koja bi takođe trebalo da prizna da su neke od njenih politika – neoliberalne privatizacijske politike, budžetski rezovi – doprinele i još uvek doprinose nedostatku društveno-ekonomske pravde u Bosni i Hercegovini. Tako je trenutna situacija sa jedne strane proizvod raspada Jugoslavije i rata kao i njihovih političkih posledica, a sa druge strane odraz jednog posebnog međunarodnog pristupa „tranziciji“ prema miru i liberalnoj demokratiji, koja daje prednost tržišnoj reformi na uštrb društveno-ekonomske pravde.
